Živimo u 21. veku, prilično razmaženi i možda i neinformisani kako bi trebalo, ali svakako znamo šta je to plastična hirurgija. Grana medicine koja se bavi rekonstruktivnom hirurgijom lica i tela poznata u poslednjih par decenija kao plastična hirurgija vodi poreklo čak iz Indije. Praktikovao je i prvi pominjao otac i začetnik današnje plastične hirurgije kakvu znamo, Sušruta Samhita, indijski lekar koji je još u osmom veku pre nove ere napisao knjigu o preko 300 hirurških zahvata, opisujuči preko 120 hirurških instrumenata i podelio hirurgiju ljudi u osam kategorija.
Plastična hirurgija se deli na dve grane, rekonstruktivnu i estetsku, dok se na osnovu delova tela kojima se bavi deli na znatno veći broj kategorija. Rekonstruktivna hirurgija se bavi operativnim zahvatima koji kao rezultat i krajnji ishod imaju uspostavljanje, obnavljanje ili poboljšanje funkcije nekog od segmenata ili organa, saniranje povreda, opekotina, uklanjanje oziljnog tkiva, korigovanje određenih urođenih ili stečenih deformiteta.
Estetska hirurgija, sa druge strane, se pak koristi osnovnim tehnikama opšte i rekonstruktivne hirurgije a u cilju usavršavanja ili modifikovanja izgleda nekog dela tela.
Plastična operacija nosa je danas zahvat koji se radi najčešće u okviru rekonstruktivne i estetske hirurgije. Bitno je da se napravi razlika između ove dve vrste operacija iako ponekad hirurg biva primoran da uradi kombinaciju zahvata.
Operacija nosa, kao i svaki drugi operativni zahvat zahteva i pripremu pacijenta. Psiho-fizička priprema se sprovodi već u svom domu, po potrebi i u razgovoru sa psihologom ili psihijatrom, svojim lekarom opšte prakse. Svaki plastični hirurg pre operacije detaljno pregleda pacijenta, u cilju utvrdjivanja bilo kakve prepreke za ovaj vid operacije, od ličnih, medicinskih, psiholoških, finansijskih. U okviru razgovora sa pacijentom lekar mora imati pristup svoj medicinskoj dokumentaciji, svim detaljima prethodnih oboljenja ili trenutnih bolesti koje pacijent ima, da li je pacijent pušač ili ne, o tome kakav tip kože ima, da li lako podleže modricama, kakav je inače oporavak od operacija ili povreda, ali i to zašto pacijent želi ovakvu proceduru i da li je u potpunosti upoznat sa svime što ga očekuje.
U današnje vreme lekari dobar deo ove pripreme ostave samom pacijentu, u nadi da će se, ako već i nije, informisati o svemu što ga zanima, što je naravno pogrešno, pa kasnije po završenoj operaciji pacijenti bivaju jako zbunjeni i uplašeni tokom oporavka.
