Sećam se bilo je prošle jeseni,
Sedimo u Sumrak kraj mora zagrljeni,
ja gledam kako mu oči u mraku izgledaju moćno,
polako me ljubi;dok izlazi Sunce Ponoćno.
Koža mu je hladna,ali tako prija,
Kako jutarnje sunce izlazi swe više sija,
Prvi zraci svetlosti su na površini mora,
Baršunastim glasom mi šapuće:Zora...
Tako smo bili zaljubljeni i srećni,
A povrh svega bili smo večni,
Odneo me je kući brzinom svetlosti
I rekao da sa mnom mora da se oprosti.
Suze su mi kao nikad do tad tekle
I kao žar obraze pekle,
Jer nikada više neću videti oči kao žad...
Pogledala sam kroz prozor;bio je Mesec Mlad....
Čekala sam ga veoma dugo,
Išla bez pravca sa velikom tugom,
Ali jednog dana se ipak vratio,
Da je pogrešio;kasno je shvatio...
Grlimo se,osećam uzbuđenje,
Međutim...
Budim se,vraćam u stvarnost...
U mom srcu;Pomračenje...
